И управо земља Србија лежи на тим белим дијамантима. На чак 250 локација у Србији пронађено је неколико врста тартуфа. Тачније, пронађено је 13 врста тартуфа, што је скоро половина свих познатих европских врста тартуфа. Међутим, упркос огромном потенцијалу овај посао у Србији је и даље у почетној фази, а о њему готово да нико и не говори. Бели тартуф, кухињски дијамант, храна богова или јело аристократа, како га све називају, најцењенија је и најскупља печурка на свету из једног простог разлога- не може се вештачки узгајати, а једино његово станиште је дивљина. Поред специфичних услова за узгој, тартуфи имају у јединствену арому, која се добија мешавином кише и нетакнуте земље, што даје посебну драж сваком јелу. А сем гастрономске вредности, тартуфи су изузетно здрави јер обнављају сиве мождане ћелије и јачају организам. Најређи од свих тартуфа је бели тартуф, којег Србија има у изобиљу. Најчешће расте у равничарским пределима испод бора и тополе. У Србији ова скупоцена посластица може се наћи у западном Срему, јужном Банату, околини Панчева, Ваљева, Бора…

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Антиципација

Скоро успела антиципација, једне сасвим осредње  ...доконе ...."Фејсбуковаче"

...

Што је могуће више бесмртних векова / Јелена Ленголд

Живећи кроз те силне књиге, само покушавам да проживим што је могуће више бесмртних векова.
Замишљам да ће једнога дана докони књижевни биографи писати отприлике овакву белешку:
Живот Јелене Ленголд личио је на све осим на живот једног писца, био је то прилично досадњикав и ординаран живот у коме је све било тако предвидљиво и као из уџбеника о бесмисленим животима, каквих има на милионе, била је лепушкаста као девојчица, никада, међутим, није знала шта би тачно са тиме учинила, поседовала је прилично безличне родитеље који су се, наравно, развели, али на сву срећу тек након што су је довели у велики град, студирала је неки безвезни факултет који је, наравно, није занимао, заљубљивала се у све живо, у мушкарце, жене, мачке, псе, зечеве, папагаје, професоре, песнике, удавала се, како је и ред, два пута, овај други муж показао се као нешто бољи, али тешко је разликовати једног мужа од другог, све вам то на крају испадне на исто, држала је дијету целог живота, без видљивих резултата, извадила је крајнике и жучне каменчиће, спремала је добре пите, сарме и остале ствари са холестеролом, дочекала је старост за приличном равнодушношћу, била је трагично лишена сујете, амбиције и жеље да се наметне било коме и било где, слутимо да се њен “бурни” живот одвијао понајвише у сновима и у машти, јер негде се, ваљда, морао одвијати, иначе нам уопште није јасно како је, зашто и поводом чега та, по свему, просечна жена написала оних неколико књига, које на све личе, само не на њу.
 
И ту, отприлике, на крају те белешке, долазимо до феномена књиге, који ми никад неће бити јасан, баш као ни феномен сна. Јесу ли наши снови легитимни део нашег живота? Рачунају ли се они у оно што смо искусили? Јесу ли књиге једног писца део његове биографије? Да ли је моја библиографија истовремено и моја биографија? Јер, ако јесте, ја онда баш и нисам сасвим ја, ако схватате шта хоћу да кажем. Надам се да схватате, јер ја не схватам, само осећам да ту мора да има нешто што још није до краја откривено....
      = извор, видети више

_________________________
   
   PS  ...

Вратио сам се сахране, и чим сам ушао у стан. почео је да зврји телефон. Јавило се пар људи да ми скрене пажњу на ове, ничим изазване фрагменте, једне особе коју нити познајем, нити ценим.
Ко је она? У каквом је проблему? Качи се о ногавице као чичак, сврби је очигледно тамо где се чеше, где покушава да се очеше.
-...Jelena LengoldЈуче у 09:46 · Novi Beograd ·Je l' nam nije bio dosta onaj neki Miroslav Lukić, a.k.a. Belatukadruz, nego se sad pojavio i nekakav Miodrag Lukić, koji čitave svoje romane od po dvesta strana šalje na mejl, SVIMA, i to ne kao attachment, nego onako, fino, kao pisamce? Nemojte ljudi, ko boga vas molim!(Podrška mom drugu Perišiću, koji je otvoreno kazao da ga smarači smaraju, e sad što se posle malo više zaneo to je druga stvar, ali smarači stvarno smaraju.)

Е, сад рецимо да је духовита!Било би добро да зна да прича и обичне и књижевне вицеве. Али на шта све ово личи?
"Jelena Lengold Moj mejl imaju svi, i cia i mosad i belatukadruz i ovaj drugi lukić, i svi koji su pobegli iz laze pa im dosadno, samo nema neki dobar frajer koji bi mi pisao ljubavna i erotska pisma, samo taj nema, eto, to je ta kosmička nepravda!"
Да се управо нисам вратио са гробља, можда би се и упустио у неку врсту смејурије, али нисам заинтересован. Да исправљам "космичке неправде" ни дотичне ни других.

      **  

      Ко је у ствари  "Фејсбуковача"?

           Отпали лист? Погледајте  ову "јунакињу"  "Опалог лишћа", или оних који су "отпали" из антологије  "Несебични музеј".  Она је у томе могла наћи разлог да се љути и да "бљује"  на састављача те књиге, али нешто је друго, можда, било повод, изгледа?  Перишић? То што су "Заветине" препоручиле  интевју са Господином Перишићем? Али, зашто би се због тога љутила? Уосталом, зашто да трошимо време на особу која и сасвим непознате људе или потенцијалне опоненте, назива без скрупула "пацијентима"? 
       Ја сам пре приличног броја година "Фесјбуковачу"  вредновао, да ли сам погрешио? Просудите сами на основу оног што пише? 
      Ово није разговор са  једном непознатом женом. Са таквим се не вреди разговарати. 
      "Величина торња мери се по величини његове сенке, а човека по броју завидљиваца", кажу Кинези. 
        Кинези имају још једну добру пословицу: "Све су печурке јестиве, али неке само једом".
        Гладна крокодилка не бира свој плен.
        Србија је изгубила скоро четврт века  на гајењу транзиционих крокодила и чудовишта.  итд. итд.

   




ЛеЗ 0007130  

Нема коментара:

Постави коментар