И управо земља Србија лежи на тим белим дијамантима. На чак 250 локација у Србији пронађено је неколико врста тартуфа. Тачније, пронађено је 13 врста тартуфа, што је скоро половина свих познатих европских врста тартуфа. Међутим, упркос огромном потенцијалу овај посао у Србији је и даље у почетној фази, а о њему готово да нико и не говори. Бели тартуф, кухињски дијамант, храна богова или јело аристократа, како га све називају, најцењенија је и најскупља печурка на свету из једног простог разлога- не може се вештачки узгајати, а једино његово станиште је дивљина. Поред специфичних услова за узгој, тартуфи имају у јединствену арому, која се добија мешавином кише и нетакнуте земље, што даје посебну драж сваком јелу. А сем гастрономске вредности, тартуфи су изузетно здрави јер обнављају сиве мождане ћелије и јачају организам. Најређи од свих тартуфа је бели тартуф, којег Србија има у изобиљу. Најчешће расте у равничарским пределима испод бора и тополе. У Србији ова скупоцена посластица може се наћи у западном Срему, јужном Банату, околини Панчева, Ваљева, Бора…

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

петак, 05. мај 2017.

ПРЕЖИВЕТИ / Александар Лукић


Александар Лукић
ПРЕЖИВЕТИ


Рано пролеће: за ручак
чорба од кисељака.
Да се преживи. Захтев.
Цена за кичму усправну.
Док је кисељака посна трпеза.
Никаква забуна појмовима,
јасно: јести! Каква упутства,
каква заврзлама: то важи код
реклама глобалних фабрика.
За брање кисељака – лист
по лист, не треба дозвола. 

Природа помаже: изокола.
Јестиве биљке, дивље воће,
рибе, нај. Упркос силног
постигнућа урбаног човека:
ресторана за брзу храну,
преждеравања са ногу: тотал.
Лоптица на табли билијара,
мали избор: или у рупу или
о мантинелу: не гине. Просто.
Природа помаже, не бира.
Носи род. Не тамо, ни код:
пакуј ближњима за вечеру.

Ко не верује, а? Има их значи?
Остаће гладни: откуцава.

Може бити и наша застава. Ручни рад наше пок. мајчице Наталије Лукић (1932 -2002), Кецеља. Није дозвољено преузимање. 


Ко се досад није научио
памети, није касно да спозна:
прво и последње поглавље –
без бусања у груди: No. 1.
Природа почива безгрешна
у целини. Свачије место
зна где бива: вечна. Без: додај.
Под врбицом: мравињак.
У симбиози са жилама храста
под земљом бели тартуф зри,
краљевска храна опојним
мирисом призива јато мушица,
или дивљег вепра на гозбу.
У грму гнездо коса. Печат, за шта?
Шумску јагоду црвену, скрива густа
трава. Успеће. Није расла бадава: у
густиш залази човек. Једнако ко и другде.
Овлаш побројано: не у шифрама.

Природа не одузима лудама
повлашћено место. Поштује ред.
Овце јаловице – смотра:
играју коло. Уметност – срамота
рећи? Чорба од кисељака
на првом месту: преживети!

Преко реке изграђен
железнички мост.
Плитка вода, бистра.
Све се види: ко хоће!

Не уврежено мишљење,
но, тачно запажање:
крајеви и почеци

коцка склопљена.

        = из необјављених рукописа српских песника